Globalna ekonomija otporna, ali rast sve koncentrisaniji i neujednačen

Istovremeno, snažan investicioni ciklus, povezan sa razvojem veštačke inteligencije, dao je novi impuls tražnji i postao jedan od važnih nosilaca globalnog rasta.

Prema oktobarskom izdanju World Economic Outlook-a, globalni rast će posle 3,5% u 2025. godini, usporiti na 3,1% u 2026. godini, nakon čega se u 2027. očekuje blago ubrzanje od 3,4%. Ipak, relativno stabilna slika na globalnom nivou prikriva sve veću koncentraciju rasta - dok je u aprilskoj projekciji 54 ekonomija činilo 95% ukupnog globalnog rasta, u oktobarskoj projekciji taj udeo obuhvata svega 32 ekonomije, dok je prognoza rasta u odnosu na aprilsku revidirana naniže za oko 47% zemalja.

Otpornost globalne ekonomije do sada je bila rezultat uspešnog prilagođavanja privreda i kompanija novonastalim šokovima. Nakon gotovo dvostrukog rasta u prvim mesecima rata, cene nafte stabilizovale su se na nivoima oko 20–40% višim nego pre izbijanja sukoba, dok su preusmeravanje izvoza, povećanje proizvodnje van Persijskog zaliva, korišćenje zaliha i smanjenje tražnje ublažili poremećaje izazvane zatvaranjem Ormuškog moreuza, kroz koji je pre rata prolazilo oko 20 miliona barela nafte dnevno, odnosno približno četvrtina svetske pomorske trgovine naftom.

Geopolitički odnosi, tehnološki ciklus i novi uslovi

Iza ove relativne stabilnosti, međutim, kriju se dublje promene u strukturi globalne ekonomije, koje sve više oblikuju geopolitika i tehnološki razvoj. Zemlje koje imaju koristi od tehnološkog ciklusa, povoljnijih uslova razmene ili izvoza energenata nalaze se u znatno povoljnijem položaju, dok se energetski zavisne i tehnološki manje integrisane ekonomije suočavaju sa višim troškovima uvoza, pritiscima na devizni kurs, slabijom tražnjom i ograničenijim fiskalnim prostorom.

Istovremeno, globalno finansijsko okruženje ostaje složeno, uz relativno ekspanzivnu fiskalnu politiku, visok i rastući javni dug, opreznu monetarnu politiku i izraženu volatilnost deviznih kurseva. U takvim okolnostima buduća kretanja globalne ekonomije zavisiće ne samo od razvoja geopolitičkih odnosa i tehnološkog ciklusa, već i od sposobnosti zemalja da se prilagode novim uslovima, očuvaju makroekonomsku stabilnost i iskoriste nove izvore rasta.

Razvijene ekonomije. Ova grupa zemalja ulazi u poslednji kvartal 2026. godine sa nešto boljim izgledima nego što se očekivalo nekoliko meseci ranije, ali uz i dalje skroman rast i velike razlike među zemljama. MMF procenjuje da će rast razvijenih ekonomija ubrzati sa 2,0% u 2025. na 2,1% u 2026. godini, pre nego što u 2027. uspori na 1,8%. Poboljšanje prognoze u odnosu na april, posebno za 2026. godinu, pokazuje da su se ove ekonomije do sada uspešnije prilagodile novim šokovima nego što se očekivalo.

SAD ostaju najvažniji oslonac razvijenog sveta. Rast američke ekonomije projektovan je na 2,3% i u 2026. i u 2027. godini, pri čemu je prognoza za 2027. povećana za 0,2 procentna poena u odnosu na april. U prvoj polovini godine aktivnost je ostala snažna: rast BDP-a u drugom kvartalu usporio je na 2,2% na godišnjem nivou, nakon 2,5% u prvom kvartalu, ali su investicije, snažnija privatna potrošnja i izvoz nadoknadili slabiju državnu potrošnju i negativan doprinos uvoza.

Američku ekonomiju dodatno podržavaju povoljni finansijski uslovi i visoka ulaganja u tehnologiju i veštačku inteligenciju, dok su posledice rasta cena energenata za američku privredu ublažene činjenicom da je SAD neto izvoznik energije.

Evrozona pokazuje znatno slabiju i manje ujednačenu dinamiku. Očekivani rast za 2026. godinu iznosi svega 1,1%, a zatim 1,2% u 2027. godini, bez promene u odnosu na aprilsku projekciju. Visoke cene energenata i dalje opterećuju ekonomiju, dok slabo poverenje potrošača ograničava domaću tražnju. Ipak, slika nije jedinstvena. Nemačka se, nakon veoma slabog prethodnog perioda, oporavlja brže i prognoza njenog rasta za 2026. povećana je na 1,3%, dok je za Francusku procena spuštena na svega 0,4%. Italija bi trebalo da ostvari rast od 0,8%, a Španija 2,5%, što potvrđuje da se razlike unutar evropskih ekonomija dodatno produbljuju.

Ostale velike razvijene ekonomije takođe pokazuju različite obrasce prilagođavanja. Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo bi da ostvari rast od 1,3% u 2026. godini, što predstavlja značajnu reviziju naviše u odnosu na april, ali se u 2027. očekuje blago usporavanje na 1,2% zbog viših cena energenata i dugoročnih kamatnih stopa koje ograničavaju potrošnju i investicije.

Značaj Koreje za novi tehnološki ciklus

Japan će rasti sporije, po stopi od 0,7% u 2026. i u 2027. godini, uz podršku fiskalnih mera koje se sprovode radi ublažavanja negativnih efekata rasta cena energenata. Kanada će imati rast od 1,1% u 2026, uz ubrzanje na 1,7% u 2027. godini, pri čemu pozitivni trgovinski efekti i podsticajne ekonosmke mere delimično kompenzuju slabiju ekonomsku dinamiku i neizvesnost u trgovini.

Posebno se izdvaja Južna Koreja, gde se očekuje ubrzanje rasta na 3,3% u 2026, a zatim na 2,8% u 2027. godini, zahvaljujući snažnoj spoljnoj tražnji za poluprovodnicima. Koliki je značaj Koreje za ovaj novi tehnološki ciklus pokazuje podatak da zajedno sa Tajvanom učestvuje sa čak 62% u neto trgovini računarskom opremom povezanoj sa veštačkom inteligencijom. U ovom slučaju tehnološki ciklus više nego nadoknađuje negativan uticaj rata i viših cena energije.

Rastuće i ekonomije u razvoju. I u grupi rastućih i zemalja u razvoju prisutna su neujednačena kretanja, a MMF očekuje da će njihov prosečan rast sa 4,5% u 2025. usporiti na 3,7% u 2026. godini, a zatim ponovo ubrzati na 4,4% u 2027. godini. Razlike među regionima i zemljama pritom postaju sve izraženije i zavise od izloženosti energetskim šokovima, trgovinskih tokova, ali i položaja u globalnom tehnološkom lancu.

Azija se, sa rastom od 5,1% u 2026. i 4,9% u 2027. godini, i dalje ističe kao glavni centar ekspanzije među rastućim ekonomijama. Međutim, i unutar regiona slika je heterogena. Za Kinu se prognozira usporavanje – sa 5% u 2025. na 4,5% u 2026. i 4,0% u 2027. godini, kao posledica zajedničkog dejstva nekoliko faktora: visokih cena nafte, produžene neizvesnosti i strukturnih problema (slaba lična potrošnja, usporavanje investicija i dugogodišnji problemi u izgradnji nekretnina).

Istovremeno, Indija ostaje među najbrže rastućim ekonomijama, sa rastom od 7,0% u 2026. i u 2027. godini, uz podršku snažne domaće tražnje i uslužnog sektora. Nekoliko ekonomija jugoistočne Azije ima velike koristi od ulaganja u data centre i povećane tražnje povezane sa razvojem veštačke inteligencije, što pokazuje da se AI ciklus, iako snažno koncentrisan u nekoliko vodećih ekonomija, postepeno preliva i na druge zemlje preko investicija, izvoza i globalnih lanaca snabdevanja.

Zbog velike potrebe za energijom, ključnim inputima, infrastrukturom, pratećim uslugama i specijalizovanim znanjem, izgradnja data centara i razvoj AI kapaciteta ipak za sada ostaju koncentrisani: Kina i SAD su 2025. godine učestvovale sa više od 75% neto uvoza računarske opreme povezane sa veštačkom inteligencijom i 57% novoizgrađenih data centara od 2024. godine.

Nasuprot tome, Latinska Amerika i Karibi imaju znatno skromniju razvojnu dinamiku. Očekuje se rast od 2,3% u 2026. i 2,5% u 2027. godini, pri čemu efekat energetskog šoka zavisi od toga da li je zemlja neto izvoznik ili uvoznik energenata. Za razliku od Azije, većina zemalja ovog regiona ima malo koristi od tehnološkog ciklusa, pa taj kanal ne predstavlja značajniju protivtežu negativnim efektima viših cena energije.

Težak udar za Bliski istok i Centralnu Aziju

Brazil bi trebalo da uspori sa 2,2% u 2026. na 1,9% u 2027. godini, dok se za Meksiko očekuje postepeno ubrzanje sa 0,5% u 2025. na 1,5% u 2026 i 1,8% u 2027. godini.

Posebno težak udar pretrpeće Bliski istok i Centralna Azija, upravo zbog direktne izloženosti ratnom i energetskom šoku. Za ovaj region se u 2026. očekuje pad aktivnosti od 0,3%, nakon čega bi usledio snažan oporavak na 6,3% u 2027. godini. Međutim, iza proseka stoje dramatično različita kretanja: Bahrein, Irak, Kuvajt i Katar, kao zemlje čija je proizvodnja i transport energenata direktno pogođen poremećajima, suočavaju se sa dvocifrenim padom aktivnosti u 2026. godini, uz očekivani snažan oporavak naredne godine kada se očekuje da se proizvodnja, izvoz i logistika normalizuju.

Podsaharska Afrika je, nasuprot tome, relativno otporna, sa očekivanim rastom od 4,5% u 2026. i u 2027. godini. Iako region nije izolovan od globalnih šokova, manje je direktno vezan za tehnološki ciklus i ratne poremećaje nego drugi regioni.

Inflacija - ponovni rast pod uticajem energetskog šoka. Nakon postepenog smirivanja inflatornih pritisaka tokom prethodnih godina, globalna inflacija ponovo pokazuje tendenciju rasta. Prema oktobarskom WEO-u, globalna globalna inflacija će porasti sa 4,1% u 2025. na 4,7% u 2026. godini, da bi se u 2027. godini ponovo spustila na 4,1%. Za razliku od ranijih inflatornih talasa, ovaj novi prvenstveno je posledica rasta cena energenata i hrane, izazvanog ratom na Bliskom istoku.

Istovremeno, globalni prosek prikriva značajne razlike među zemljama, koje su rezultat kursne dinamike, rasta cena usluga, stanja na tržištu rada i načina formiranja administrativno regulisanih cena, zbog čega se cenovni impulsi ne prenose istim intenzitetom na sve ekonomije.

Inflatorni pritisci se, međutim, ne stvaraju samo na strani ponude. Snažan investicioni ciklus povezan sa razvojem veštačke inteligencije predstavlja veliki šok na strani tražnje. Ulaganja u poluprovodnike, data centre, cloud infrastrukturu, proizvodnju električne energije, elektroenergetsku mrežu, sisteme za hlađenje i specijalizovane nekretnine istovremeno povećavaju tražnju za kapitalnim dobrima, građevinskim uslugama, zemljištem, energijom i kvalifikovanom radnom snagom.

Za sada je uticaj ovog investicionog ciklusa na baznu inflaciju u najvećim ekonomijama ograničen, ali bi u privredama koje već posluju blizu punog kapaciteta snažnija tražnja mogla da dovede do širokog rasta cena i jačeg prenosa sa ukupne na baznu inflaciju.

Istovremeno, povratak inflacije i očekivanje da će kamatne stope ostati visoke duže nego što se ranije očekivalo doprinose rastu prinosa na državne obveznice u mnogim zemljama. Paralelno, visok javni dug i velike potrebe za refinansiranjem dodatno povećavaju rizik koji investitori ugrađuju u dugoročne prinose.

U takvim uslovima država se za raspoloživa sredstva na finansijskom tržištu sve više takmiči sa privatnim sektorom, uključujući tehnološke kompanije koje intenzivno finansiraju AI investicije. Rast prinosa na državne obveznice zato ne povećava samo trošak zaduživanja države već podiže i referentni trošak finansiranja za privredu.

Prema podacima MMF-a, prosečan udeo državnih obveznica u ukupnoj aktivi banaka u rastućim ekonomijama povećan je od početka 2000-ih za oko 25%, dok je u zemljama sa niskim dohotkom povećan za čak 45%. Istovremeno, analiza na nivou pojedinačnih banaka pokazuje da je veće učešće državnih obveznica u bilansima povezano sa manjim kreditiranjem privatnog sektora, pri čemu je ovaj efekat naročito izražen u zemljama sa visokim javnim dugom i u zemljama sa niskim dohotkom.

Drugim rečima, kada državne obveznice postanu važan i relativno atraktivan plasman za banke, deo sredstava koji bi mogao biti usmeren ka kreditiranju firmi i domaćinstava može biti preusmeren ka finansiranju države. Na taj način nastaje efekat istiskivanja privatnog sektora (crowding out): veće oslanjanje države na domaće finansiranje može ograničiti dostupnost kredita privatnom sektoru, oslabiti investicije i dodatno usporiti privredni rast.

Monetarna i fiskalna politika pod sve većim pritiskom

Rast cena energenata istovremeno podiže inflaciju i usporava ekonomsku aktivnost, posebno u zemljama koje zavise od njihovog uvoza, ali priroda šoka se razlikuje među zemljama - ako je rast cena posledica privremenog spoljnog šoka i ne preliva se na inflatorna očekivanja, zarade i baznu inflaciju, centralne banke mogu dozvoliti da deo tog efekta prođe kroz privremeno višu ukupnu inflaciju, tj. bez intervencije.

Međutim, ukoliko inflacija već premašuje ciljane vrednosti i postoji opasnost od njenog širenja na druge cene i inflatorna očekivanja, potrebna je restriktivnija monetarna politika. Ovaj pristup se razlikuje i u zavisnosti od strukture privrede. U zemljama izvoznicama energije, rast cena energenata povećava prihode i agregatnu tražnju, što takođe može zahtevati pooštravanje monetarne politike.

Sličan pritisak postoji i u ekonomijama snažno uključenim u tehnološki lanac vrednosti, gde snažan investicioni ciklus povezan sa veštačkom inteligencijom dodatno podstiče tražnju. MMF zato naglašava da monetarna politika mora biti prilagođena uslovima u svakoj ekonomiji, uz jasnu komunikaciju i očuvanje nezavisnosti centralnih banaka.

Istovremeno, i mogućnosti fiskalne politike da ublaži posledice novih šokova postaju sve ograničenije. Nakon snažne fiskalne ekspanzije u periodu pandemije, fiskalni deficiti u mnogim zemljama i dalje su znatno viši nego pre pandemije, dok su javni dug i troškovi zaduživanja porasli. Kombinacija visokog duga, viših prinosa na državne obveznice i rastućih potreba za javnim rashodima – od energetike i odbrane do starenja stanovništva i klimatskih promena – dodatno sužava fiskalni prostor.

U takvim okolnostima MMF apeluje na obnavljanje fiskalnog prostora, odnosno postepeno stvaranje rezervi koje bi omogućile državama da budu spremnije za naredne šokove. Fiskalno prilagođavanje trebalo bi da se zasniva na kredibilnim srednjoročnim planovima, kombinaciji mera na prihodnoj strani i racionalizaciji rashoda, efikasnijem upravljanju javnim dugom i jačanju fiskalnih institucija. Istovremeno, fiskalna politika ne bi trebalo da dodatno podstiče inflaciju niti da otežava delovanje monetarne politike.

Iako države mogu imati potrebu da zaštite stanovništvo i privredu od naglog rasta cena energije i hrane, MMF preporučuje da takva podrška bude privremena, ciljana i finansijski jasno određena. Široko primenjene subvencije, kontrole cena i neselektivne poreske olakšice trebalo bi izbegavati jer su te mere fiskalno skupe, narušavaju cenovne signale i teško se povlače kada se uslovi normalizuju. Umesto toga, pomoć bi prvenstveno trebalo usmeriti ka najugroženijim domaćinstvima, uz očuvanje prostora za javne investicije i druge prioritetne rashode.

Trgovina se usporava, ali se njena struktura menja

Globalna trgovina, kao i svetska ekonomija u celini, pokazuje otpornost, ali uz usporavanje rasta. Prema oktobarskom WEO-u, rast svetske trgovine usporiće sa 5,0% u 2025. na 4,6% u 2026. godini, a zatim se blago ubrzati na 4,7% u 2027. godini. Na slabiju dinamiku utiču carine, ali i prilagođavanje proizvodnih lanaca, kroz preusmeravanje trgovinskih tokova i promenu dobavljača.

Kompanije nastoje da smanje zavisnost od pojedinačnih tržišta i strateški važnih inputa, što može povećati otpornost lanaca snabdevanja, ali istovremeno smanjiti njihovu efikasnost i povećati troškove.

Istovremeno, tehnološki sektor predstavlja važan izvor dinamike u međunarodnoj trgovini. Snažan investicioni ciklus povezan sa razvojem veštačke inteligencije održava visoku tražnju za poluprovodnicima, računarskom opremom i drugim tehnološkim komponentama, pa se trgovinski tokovi sve više prilagođavaju potrebama novog tehnološkog ciklusa.

Na taj način se globalna trgovina ne menja samo po obimu već i po strukturi: dok trgovinske barijere usporavaju deo tradicionalnih tokova, tehnološka ulaganja otvaraju nove pravce trgovine i podstiču premeštanje proizvodnje i nabavke među različitim ekonomijama.

Još izraženije razlike uočavaju se u raspodeli globalnih spoljnih neravnoteža. Zbir apsolutnih vrednosti globalnih suficita i deficita tekućeg računa dostigao je oko 3,8% svetskog BDP-a u 2025. godini, prvenstveno zbog snažnog rasta kineskog suficita, koji je iznosio oko 0,6% svetskog BDP-a, odnosno 3,7% kineskog BDP-a, kao i većih suficita pojedinih azijskih ekonomija.

Istovremeno, SAD su ostale najveća deficitna ekonomija, sa deficitom tekućeg računa od oko 1,0% svetskog BDP-a. Prema projekcijama MMF-a, neravnoteže bi se u narednom periodu mogle dodatno povećati i ostati izražene i tokom 2027. godine, uz dalje jačanje suficita Kine i drugih azijskih izvoznika i slabljenje spoljne pozicije SAD i Evrozone.

Za održivije globalno prilagođavanje, MMF ukazuje na potrebu za snažnijim podsticanjem domaće potrošnje u zemljama sa velikim suficitima, poput Kine, dok bi zemlje sa velikim deficitima, poput SAD, trebalo da smanje oslanjanje na fiskalno podsticanu domaću tražnju.

Rizici ostaju naglašeni. Iako je globalna ekonomija do sada pokazala veću otpornost nego što se očekivalo, rizici za njen dalji razvoj ostaju izraženi. Najveći geopolitički rizik predstavlja produžavanje ili eskalacija rata na Bliskom istoku, koja bi mogla ponovo snažno povećati cene energenata i hrane i izazvati nove poremećaje u snabdevanju i pojačati inflatorne pritiske.

Drugi važan rizik odnosi se na snažan investicioni ciklus povezan sa veštačkom inteligencijom – ako se ispostavi da su očekivani prinosi od AI ulaganja precenjeni, moglo bi doći do naglog usporavanja investicija, korekcija cena akcija i pogoršanja uslova finansiranja.

Trgovinske tenzije i dalje predstavljaju rizik za globalnu trgovinu i efikasnost proizvodnih lanaca, dok bi nove trgovinske barijere mogle dodatno usporiti rast. Konačno, visok javni dug i ograničen fiskalni prostor smanjuju mogućnost država da odgovore na nove šokove, posebno u uslovima viših troškova zaduživanja i rastućih potreba za javnim rashodima.

U ovakvim uslovima, očuvanje makroekonomske stabilnosti, podsticanje produktivnosti i investicija i adekvatno upravljanje fiskalnim i finansijskim rizicima ostaju ključni preduslovi za održiviji globalni ekonomski rast.

- Tekst Katarine Stančić objavljen je u najnovijem izdanju publikacije Makroekonomske analize i trendovi (MAT) u izdanju Ekonomskog instituta u Beogradu i Privredne komore Srbije (PKS).