Građani u problemu s kreditima treba odmah da kontaktiraju banku

Građani koji se suočavaju sa teškoćama u otplati kredita treba što pre da kontaktiraju banku i pokušaju da dogovore rešenje, umesto da čekaju da problem prođe sam od sebe, izjavio je urednik portala Kamatica Dušan Uzelac za RTS.

Prema njegovim rečima, najgore je prekinuti komunikaciju sa bankom, jer blagovremen razgovor može da spreči da kašnjenje preraste u opomene, spor i prinudnu naplatu. Bankama je takođe u interesu da klijenti nastave redovno da izmiruju obaveze, zbog čega u zavisnosti od situacije mogu da ponude refinansiranje, privremeno odlaganje plaćanja ili drugi dogovor.

„Koliko god vi imali problem, morate ga rešavati sa njima“, istakao je Uzelac, dodajući da klijent ne mora da iznosi sve privatne okolnosti, ali treba jasno da objasni svoje finansijske poteškoće i kakvo rešenje traži.

Ako je kašnjenje oko 15 dana, posledice mogu biti ograničene na zateznu kamatu. Međutim, kada dužnik zna da ni narednih meseci neće moći da izmiruje rate, važno je da o tome odmah obavesti banku. Prva opomena, kako je naveo Uzelac, u praksi može stići približno 15 dana nakon dospeća rate, dok kasnije mogu uslediti učestalije opomene, pisana obaveštenja i postupci prinudne naplate.

Uzelac je ocenio da u nekim slučajevima postoji proceduralni prostor od oko dva meseca pre nego što situacija dođe do tačke iz koje se teško može vratiti, ali je naglasio da to nije garantovan rok, jer sve zavisi od ugovora i vrste kredita. Banku je moguće kontaktirati i imejlom, a ona je u obavezi da odgovori.

Duži rok otplate znači skuplji kredit

Jedna od važnih odluka prilikom zaduživanja jeste izbor roka otplate. Duži rok uglavnom donosi nižu mesečnu ratu, ali povećava ukupan iznos plaćene kamate.

„Kamatna stopa je matematika. Što ga duže plaćate, više ćete platiti kamate“, rekao je Uzelac.

Ipak, niža rata nije nužno loš izbor, jer mesečna obaveza mora da bude usklađena sa prihodima i troškovima domaćinstva. To je posebno važno kod stambenih kredita, kod kojih insistiranje na kraćem roku može da dovede do prevelikog mesečnog opterećenja.

Prema Uzelčevim rečima, cilj je odabrati ratu koja može redovno da se plaća, bez stalnog odricanja od osnovnih životnih potreba. Uz to, građani bi trebalo da obezbede finansijsku rezervu koja može da pokrije tri, četiri, pet ili šest mesečnih rata.

Takva ušteđevina može da bude presudna u slučaju gubitka posla, bolesti ili potrebe za preseljenjem, ali i da omogući promenu posla ili druge važne životne odluke bez dodatnog pritiska zbog kredita.

Uzelac je podsetio i na moratorijume na otplatu kredita uvedene tokom pandemije koronavirusa, ističući da su oni dužnicima omogućili privremeni predah, ali nisu značili oproštaj duga niti nužno oslobađanje od kamate.

„Čak i taj moratorijum nije bio besplatan. Znači, to je bukvalno ono: vozimo se taksijem i samo stanemo sa strane, ali taksimetar kuca za čekanje“, objasnio je.

Savetovanje ne treba da se svodi na prodaju kredita

Govoreći o pravilima za zaštitu korisnika finansijskih usluga, Uzelac je ukazao na značaj kvalitetnijeg savetovanja građana koji imaju teškoće sa otplatom dugova, ali i na ulogu finansijskih posrednika, odnosno agencija koje u saradnji sa bankama nude njihove proizvode.

Prema njegovoj oceni, savetovanje je do sada često bilo usmereno prvenstveno na prodaju kredita, a ne na pomoć građanima da donesu odgovarajuću finansijsku odluku. Pojedine posredničke agencije bile su izrazito orijentisane na prodaju, što je doprinelo agresivnijem nuđenju gotovinskih kredita.

„Mi smo imali savetnike za kredite, ali oni su bili samo iz ugla prodaje. Znači, oni su savetovali koji proizvod da kupite, ne kako vi da bolje rešite vaš problem“, rekao je Uzelac.

On je upozorio da kredit ne treba posmatrati kao običan potrošački proizvod, jer zaduživanje podrazumeva dugoročne finansijske obaveze. Odgovornost za njihovo izmirivanje ostaje na osobi koja je potpisala ugovor, čak i kada su finansijske teškoće posledica okolnosti na koje nije mogla da utiče.

Zato je, zaključio je Uzelac, najvažnije da građani ne čekaju da dug poraste, već da se banci obrate čim prepoznaju rizik od kašnjenja i pokušaju da pronađu održivo rešenje za nastavak otplate.