Porez na digital i superbogate: Kako bi EU mogla da prikupi desetine milijardi evra

Pregovori o višegodišnjem budžetu Evropske unije za period od 2028. do 2034. godine ponovo otvaraju pitanje koje već dugo opterećuje evropsku politiku: ko treba da finansira zajedničke prioritete i kako taj teret treba rasporediti među državama članicama. Dok neto uplatioci, predvođeni zagovornicima strože budžetske discipline, insistiraju na kontroli potrošnje, zemlje koje iz evropskih fondova dobijaju više nego što uplaćuju nastoje da sačuvaju pristup novcu za razvoj, infrastrukturu i druge zajedničke programe.

Međutim, rasprava ne mora da se svede samo na odnos uplata i isplata između država. Analitičari Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW) Bernhard Šuc i Filip Hajmberger u novoj studiji predlažu da se pažnja usmeri i na pitanje ko u postojećem poreskom sistemu snosi najveći teret, a koje ekonomske aktivnosti i kategorije poreskih obveznika ostaju relativno manje oporezovane.

Njihova polazna teza je da bi Evropska unija trebalo da razmotri širi skup sopstvenih izvora prihoda, uključujući poreze na finansijske transakcije, digitalne kompanije, banke, kriptoimovinu i najbogatije pojedince. Takav pristup mogao bi da smanji zavisnost evropskog budžeta od nacionalnih doprinosa, ali i da promeni raspodelu poreskog tereta između rada, potrošnje i kapitala.

Ulog je značajan. Evropska komisija predložila je višegodišnji budžet od gotovo dva biliona evra, uz paket novih izvora prihoda za njegovo finansiranje. Prema podacima navedenim u materijalu o studiji, predlog uključuje i povećanje godišnjih prihoda od 58,2 milijarde evra. Autori WIIW smatraju da bi mogućnosti za prikupljanje dodatnih sredstava mogle biti veće ukoliko bi se razmotrile i druge poreske opcije.

Budžet EU: manje zavisnosti od nacionalnih uplata

Sadašnji sistem finansiranja evropskog budžeta u velikoj meri se oslanja na doprinose država članica, koji su povezani sa bruto nacionalnim dohotkom, kao i na prihode zasnovane na PDV-u i drugim zajedničkim izvorima. Zbog toga pregovori o budžetu često postaju nadmetanje nacionalnih interesa: koliko koja država uplaćuje, koliko dobija i kako će se promeniti njen položaj u novom budžetskom ciklusu.

Veći udeo sopstvenih prihoda EU mogao bi da promeni tu dinamiku. Umesto da se svaka dodatna budžetska potreba neposredno pretvara u zahtev za većim doprinosima država članica, deo sredstava mogao bi da se obezbedi kroz zajedničke poreske mehanizme.

„Još većom zavisnošću od doprinosa država članica rizikuje se sužavanje rasprave o budžetu EU na pitanje koja zemlja koliko plaća, umesto da se usredsredi na to kako se suočiti sa izazovima našeg vremena i kako finansirati mere potrebne za njihovo rešavanje“, poručuje Hajmberger.

To je posebno važno u trenutku kada EU mora da uskladi više skupih prioriteta: jačanje odbrambenih kapaciteta, povećanje konkurentnosti evropske privrede, ulaganja u infrastrukturu i tehnologiju, kao i sprovođenje zelene tranzicije.

Širi skup zajedničkih prihoda mogao bi da olakša postizanje kompromisa među članicama i smanji međusobnu poresku konkurenciju. Ipak, uvođenje novih evropskih poreza ne bi automatski rešilo sporove o budžetu. Za većinu takvih mera bili bi potrebni dogovor o pravilima, načinima obračuna i raspodeli prihoda, kao i politička saglasnost država članica.

Sada sve nose rad i potrošnja

Jedan od ključnih argumenata studije odnosi se na strukturu poreskih prihoda u EU. Prema podacima koje autori navode za 2024. godinu, porezi na rad činili su 52 odsto ukupnih poreskih prihoda, dok je na potrošnju otpadalo 27 odsto. Porezi na kapital učestvovali su sa pet odsto, a porezi na imovinu sa dva odsto.

Ovi podaci ukazuju na veliku razliku između oporezivanja rada i potrošnje, s jedne strane, i kapitala i imovine, s druge. Autori zato smatraju da bi dodatne prihode trebalo tražiti i izvan tradicionalnih poreskih osnova, posebno u oblastima u kojima prekogranično poslovanje i razlike među nacionalnim propisima mogu da ograniče efikasnost oporezivanja.

To se naročito odnosi na digitalnu ekonomiju. Velike međunarodne tehnološke kompanije mogu da ostvaruju značajne prihode na tržištima pojedinih država, a da pritom nemaju fizičko prisustvo koje bi po tradicionalnim pravilima predstavljalo osnov za oporezivanje dobiti u tim zemljama.

„Velike strane digitalne korporacije trenutno mogu da ostvare značajne prihode od obrade korisničkih podataka bez plaćanja poreza u zemljama EU jer nisu fizički prisutne ovde. Digitalni porez bi to promenio“, navodi Šuc.

Digitalni porez, međutim, nije jedinstven instrument. Njegov učinak zavisio bi od toga da li bi se obračunavao na prihode od određenih digitalnih usluga, na druge oblike poslovanja ili prema nekom širem modelu. Važni bi bili i pragovi za obuhvat kompanija, odnos prema postojećim pravilima o porezu na dobit i način sprečavanja dvostrukog oporezivanja.

Digitalni porez mogao bi da donese 26 milijardi evra godišnje

Prema proceni analitičara WIIW, zajednički evropski digitalni porez mogao bi da generiše oko 26 milijardi evra godišnje. Takav prihod predstavljao bi značajan dodatni izvor finansiranja zajedničkih evropskih politika, naročito ako bi se pravila primenjivala usklađeno na nivou EU.

Za evropske institucije, jedna od prednosti takvog pristupa bila bi mogućnost da se smanji prostor za premeštanje prihoda između jurisdikcija i korišćenje razlika u nacionalnim poreskim sistemima. Za države članice, međutim, ostaje pitanje kako bi se novi namet uklopio u postojeće međunarodne dogovore o oporezivanju multinacionalnih kompanija.

Tu je i rizik da deo troška novih poreza kompanije prenesu na poslovne korisnike, oglašivače ili potrošače. Konačni efekti zato bi zavisili od dizajna poreza, tržišne konkurencije i mogućnosti da se dodatni troškovi prebace na druge učesnike u privredi.

Porez na finansijske transakcije: prihod i pokušaj smanjenja nestabilnosti

Druga važna opcija je porez na finansijske transakcije. Njime bi se oporezivale određene kupovine i prodaje finansijskih instrumenata, u zavisnosti od toga koje bi transakcije bile obuhvaćene i po kojoj stopi.

Autori smatraju da bi takav porez mogao da donese desetine milijardi evra godišnje. Pored budžetskog efekta, cilj bi mogao da bude i destimulisanje pojedinih oblika kratkoročnog trgovanja koji, u određenim okolnostima, doprinose volatilnosti finansijskih tržišta.

Ipak, iskustva i rasprave o ovom instrumentu ukazuju na važne dileme. Ako bi porez bio uveden samo u delu evropskog tržišta, deo transakcija mogao bi da se preseli u druge finansijske centre ili u instrumente koji nisu obuhvaćeni pravilima. Zbog toga bi prihod zavisio od poreske stope, obuhvata transakcija, izuzeća i reakcije učesnika na tržištu.

Porez na finansijske transakcije zato nije samo pitanje prikupljanja novca. On otvara i širu raspravu o tome kako uskladiti budžetske ciljeve sa konkurentnošću evropskih finansijskih tržišta.

Koliko bi mogli da doprinesu superbogati?

Posebno osetljiva tema je oporezivanje najbogatijih pojedinaca. Studija razmatra mogućnost uvođenja minimalnog poreza za osobe čija neto imovina premašuje 100 miliona evra. Prema proceni autora, takva mera mogla bi da donese do 40 milijardi evra godišnje.

Reč je o predlogu, a ne o usvojenoj evropskoj meri. Njegova primena zavisila bi od definicije oporezive imovine, vrednovanja vlasničkih udela u privatnim kompanijama, tretmana dugova, izuzeća i načina na koji bi se sprečilo premeštanje imovine u druge poreske jurisdikcije.

Oporezivanje neto bogatstva razlikuje se od poreza na dohodak ili kapitalnu dobit. Dok se porez na dohodak obračunava na ostvarene prihode, a porez na kapitalnu dobit na zaradu ostvarenu prodajom imovine, porez na neto bogatstvo zasniva se na vrednosti imovine umanjenoj za dugove. To znači da bi obveznik u određenim slučajevima mogao da duguje porez i kada nije ostvario odgovarajući novčani prihod tokom godine.

Zbog toga bi sprovođenje ovakve mere zahtevalo precizna pravila procene vrednosti imovine i likvidnosti, kao i koordinaciju među državama. U suprotnom, administrativni troškovi, sporovi oko vrednovanja i premeštanje imovine mogli bi da utiču na očekivane prihode.

Banke, kriptoimovina i avionske karte na poreskom radaru

Spisak mogućih novih prihoda ne završava se na digitalnim kompanijama, finansijskim transakcijama i najbogatijim pojedincima. Analitičari razmatraju i bankarske poreze, alternativne oblike oporezivanja preduzeća, kriptotransakcije, onlajn-kockanje i porez na avionske karte zasnovan na emisijama ugljenika.

Svaki od tih instrumenata imao bi drugačiji ekonomski cilj. Bankarski porez mogao bi da doprinese javnim prihodima iz finansijskog sektora, dok bi oporezivanje kriptoimovine moglo da pomogne u smanjenju razlika između tradicionalnih finansijskih proizvoda i digitalne imovine. Porez na avionske karte vezan za emisije ugljenika istovremeno bi imao fiskalnu i ekološku funkciju.

Međutim, ni ove mere nisu bez rizika. Dodatni porezi mogu povećati troškove poslovanja, promeniti ponašanje potrošača ili podstaći premeštanje aktivnosti u manje regulisane segmente tržišta. Kod kriptoimovine posebno je važno precizno definisati poreski događaj, obveznika i način izveštavanja, dok bi kod onlajn-kockanja pravila morala da uzmu u obzir prekogranično pružanje usluga.

Zajednički evropski pristup mogao bi da smanji neke od tih problema, ali bi zahtevao usklađivanje nacionalnih propisa i efikasnu kontrolu.

Novi prihodi nisu samo budžetsko pitanje

Osnovna poruka studije WIIW jeste da rasprava o finansiranju EU ne bi trebalo da se ograniči na to koliko novca države članice uplaćuju u zajedničku kasu. Jednako važno pitanje je da li postojeći poreski sistem na odgovarajući način raspoređuje teret između rada, potrošnje, kapitala i imovine.

Predloženi instrumenti mogli bi da obezbede dodatne prihode i smanje zavisnost evropskog budžeta od nacionalnih doprinosa. Istovremeno bi mogli da utiču na način poslovanja digitalnih kompanija, finansijskih tržišta i vlasnika velike imovine. Koliki bi bio njihov stvarni doprinos, međutim, zavisilo bi od konačnih pravila, ponašanja poreskih obveznika i političke spremnosti članica da deo fiskalnih ovlašćenja prenesu na evropski nivo.

Za zemlje regiona koje se oslanjaju na evropske fondove, uključujući Srbiju kao kandidata za članstvo, rasprava je važna zbog budućeg pravca evropske budžetske politike. Veći i stabilniji zajednički prihodi mogli bi da utiču na finansijske kapacitete EU, ali sami po sebi ne garantuju veća izdvajanja za zemlje koje nisu članice. Konačan uticaj zavisiće od strukture budžeta, prioriteta Unije i pravila pristupa fondovima.

Upravo zato predlozi za oporezivanje digitalne ekonomije, finansijskih transakcija i velikog bogatstva prevazilaze pitanje novih poreskih stopa. Oni otvaraju raspravu o tome kako bi EU trebalo da finansira svoju ekonomsku i bezbednosnu budućnost, ko bi trebalo da snosi veći deo tog troška i koliko je politički realno izgraditi zajednički poreski sistem u Uniji čije se članice i dalje značajno razlikuju po ekonomskim interesima.