Srpska železnička kompanija traži ko će joj održavati vozove
Kompanija Srbijavoz raspisala je javnu nabavku vrednu 40 miliona dinara za uslugu održavanja tri brza voza "stadler KISS", dabldekera poznatijih pod nazivom "soko".
Kako je danas objavljeno na Portalu javnih nabavku, usluga održavanja tri voza, koja u srpskoj železnici nose oznaku EMV serije 410/418, podrazumeva dijagnostiku neispravnosti i opravke u okviru depoa za održavanje elektromotornih vozova u Zemunu.
Održavanje bi podrazumevalo i pružanje tehničke podrške van radnog vremena i postojanje dežurne telefonske linije za potrebe konsultacija i pružanja brzih odgovora, kao i pružanje pomoći u planiranju održavanja.
Kada je reč o dijagnostici, od ponuđača se očekuje upravljanje softverom za održavanje EMV serije 410/418 uz korišćenje dijagnostičkog sistema voza (RDS), što podrazumeva i RAMS inženjerstvo, analizu podataka i izveštaje u vezi voznog parka.
Usluga podrazumeva i prenošenje znanja i veština tokom procesa pružanja usluge održavanja, kao i pružanje tehničke podrške koja se odnosi na oštećenja usled uticaja treće strane, na primer usled vandalizma, udesa, zloupotreba, više sile i slično.
Od podnosioca se očekuje da osoblje angažovano na održavanju vozova ima sertifikat od proizvođača kojim se dokazuje njihova obučenost, traženo je iz Srbijavoza.
Ma ko će držati (i obučavati) svoje majstore
U Evropi nije neuobičajeno da državna železnička kompanija poveri deo održavanja vozova drugoj firmi, ali ne postoji jedinstven model koji primenjuju svi nacionalni operateri. Mnogi, poput velikih železničkih sistema, zadržavaju značajan deo poslova održavanja u sopstvenim radionicama i tehničkim centrima, dok spoljnim izvođačima poveravaju samo specijalizovane popravke, remont ili održavanje određenih serija vozova.
Prema analizi Evropske komisije, oko 60 do 70% održavanja železničkih vozila u Evropi obavlja se unutar samih operatera, što pokazuje da je sopstveno održavanje i dalje dominantno, iako se angažovanje drugih kompanija koristi u različitim oblicima.
Primer iz Italije pokazuje da se spoljnom izvođaču može poveriti i dugoročno održavanje vozova. Državni železnički operater Trenitalia ugovorio je sa španskom kompanijom CAF preventivno i korektivno održavanje 59 brzih vozova ETR500, u poslu vrednom oko 120 miliona evra za šest godina, uz mogućnost produženja ugovora za još šest godina.
Zanimljivo je da ETR500 nije vozna serija koju je napravio CAF (već konzorcijum Bombardier, Alstom i AnsaldoBreda), kao i to da je ugovor kasnije osporen pred italijanskim upravnim sudom, koji je poništio dodelu i vratio posao kompaniji Hitachi.
U Hrvatskoj je razvijen drugačiji model. Održavanje vozova povereno je posebnom preduzeću Tehnički servisi željezničkih vozila (TSŽV), koje je osnovano 2003. godine i u stoprocentnom je vlasništvu državnog putničkog operatera HŽ Putnički prijevoz. Taj primer sličan onome kako su se nekad održavali avioni JAT-a (JAT Tehnika).
Sama činjenica da državna železnička kompanija angažuje drugu firmu nije ni neuobičajena ni sama po sebi sporna. Za ocenu konkretnog slučaja treba proveriti:
Da li je posao održavanja poveren na osnovu konkurentnog postupka nabavke ili neposrednim ugovorom.
Da li angažovana kompanija ima odgovarajuće tehničke kapacitete, stručnjake i potrebna odobrenja.
Da li je ugovor povoljniji od realnih troškova održavanja u sopstvenim radionicama, uz poređenje istog obima i kvaliteta usluga.
Ko odgovara za bezbednost, kontrolu kvaliteta i vraćanje vozila u saobraćaj.
Da li je reč o redovnom održavanju, velikom remontu, popravkama ili samo o pojedinim specijalističkim poslovima.
