Ima li Srbija moći za Razvojnu banku?

Učestalo zakatančenje fabrika inostranih investitora je svima sada jasno pokazalo da je ekonomski model zasnovan na privlačenju SDI pomoću subvencija i jeftine radne snage i energije izgubio održivost. Stoga, postavlja se pitanje da li je nekakva državna razvojna banka pravo rešenje za podsticaj domaće ekonomije, inovacija i ravnomernog regionalnog razvoja.

„Kao banka, a ne fond, imaće pristup novcu EBRD-a i drugih razvojnih banaka, koji fondovima nije dostupan. Kreditira samo preko poslovnih banaka i bez naloga Vlade. Da se sudbina Razvojne banke Vojvodine ne ponovi, zaduživanje joj je zakonom ograničeno na četvorostruki iznos kapitala“, stoji u Studentskom planu za sektor privrede i finansija,

Šta je, zapravo, razvojna banka?

U javnosti se razvojne banke često, pogrešno, poistovećuju sa institucijama koje jednostavno dele privredi kredite sa nižim kamatnim stopama. Međutim, u teoriji i praksi uspešnih evropskih ekonomija, razvojna banka je nešto sasvim drugo ‒ ona nije tu da konkuriše komercijalnim bankama u ponudi najjeftinijeg novca, već upravo suprotno ‒ da ulaže tamo gde se komercijalnim bankama ne isplati li je rizik veći od za njihove vlasnike/akcionare prihvatljivog.

To znači da bi razvojna banka trebalo da finansira ono što komercijalne banke, bar u Srbiji, izbegavaju:

• Finansiranje inovativnih projekata, startapa i tehnologija koje komercijalne banke odbijaju jer nemaju dugu istoriju poslovanja niti dovoljnu imovinu za kolateral.

• Podrška strateškim i infrastrukturno zanemarenim sektorima (poput zelene tranzicije, visokorizičnih izvoznih poslova ili regionalnog razvoja nerazvijenih opština).

Razvojna banka tako popunjava „tržišne rupe“ (tzv. market failures) i odobrava kredite onim preduzećima koja imaju perspektivne poslovne modele, ali ih komercijalni sektor zbog procene rizika odbija.

Iskustvo nam kaže ‒ oprezno!

Osnivanje Razvojne banke Srbije, prema predlogu Studentske liste, nosi obećanje o pristupanju povoljnijim sredstvima međunarodnih finansijskih institucija (poput EBRD-a) i usmeravanju novca u inovacije, startape i zelenu tranziciju.

Ideja je načelno dobar ali domaće iskustvo sa Razvojnom bankom Vojvodine uči nas da takva institucija može postati tempirana bomba za državni budžet ukoliko se ne postave strogi zaštitni mehanizmi:

O tome se u Studentskoj listi razmišlja, i to ne treba olako i šablonski shvatiti kao ograničenje od „x ili y puta kapital“. Ograničenje zaduživanja i striktna nezavisnost od dnevne politike ključni su uslovi da se izbegne partijsko kreditiranje i scenario RBV-a.

Upravljanje mora biti bazirano na nečemu što dosad nije viđeno u Srbiji u državnim institucijama, ma ko bio na vlasti: na stručnosti i striktnim kriterijumima upravljanja rizicima, po uzoru na zapadnoevropske institucije.

Banka se sistemski mora zaštititi od toga da može da posluži za spašavanje propalih državnih gubitaša ali i kompanija u vlasništvu ljudi bliskih vlasti, niti za deljenje političkih subvencija, već isključivo za kreditiranje visoko-rizičnih, ali perspektivnih firmi i sektora koje komercijalne banke ne žele da finansiraju.

Prvo urediti privredu, pa se baviti subvencijama

Studentski program i domaći stručnjaci saglasni su da je dosadašnji model ekonomskog rasta zasnovan na subvencionisanju radnih mesta i jeftinoj radnoj snazi demografski i ekonomski iscrpljen. Slična ocena dosadašnjeg ekonomskog modela stiže i iz Fiskalnog saveta.

„Kada više nema jeftine radne snage, kompanije nemaju tako snažan razlog da ostanu, posebno kada isteknu subvencije“, rekao je za RTS Slobodan Minić, član Fiskalnog saveta, objašnjavajući zašto kompanije koje su dobile podršku države ipak zatvaraju pogone.

Minić smatra da je potrebno stvoriti uslove za snažniji razvoj domaće privrede i privlačenje investicija sa većom dodatom vrednošću.

Profesor ekonomskog fakulteta BU i urednik Kvartalnog monitora FREN-a, Milojko Arsić, upozorava da promena politike subvencija ne bi trebalo da se sprovede bez prethodnog uređenja poslovnog ambijenta.

U izjavi za „Nedeljnik“ o prioritetima novih vlasti, Arsić je naglasio da bi prvi korak trebalo da bude uspostavljanje ravnopravnih uslova poslovanja za sva preduzeća.

„Preduzeća ne bi trebalo da se razlikuju po tome kolika je bliskost njihovih vlasnika sa aktuelnom vlašću, jer do sada je važilo da firme koje su bliska vlasti dobijaju sve tendere, dobijaju privilegije, a drugi dobijaju inspekcije i kazne“, rekao je Arsić za Nedeljnik.

On smatra da je potrebno smanjiti i administrativne prepreke, odnosno ubrzati dobijanje potvrda i dozvola koje usporavaju poslovanje. Tek nakon toga, prema njegovom mišljenju, na red dolazi politika subvencija, koja bi trebalo da bude selektivnija i dugoročnija.

Državnu podršku, prema Arsićevoj oceni, treba usmeravati ka produktivnijim delatnostima, naprednijim tehnologijama i velikim investicijama koje mogu pozitivno da utiču na celu privredu.

Kao primer navodi dolazak velikog proizvođača automobila, kome bi subvencije mogle da budu opravdane, za razliku od malih i neproduktivnih investicija sa niskim zaradama.

Takođe smatra da su za pojedine sektore, poput poljoprivrede i prehrambene industrije, potrebne posebne strategije, naročito zbog prilagođavanja klimatskim promenama.

Učiti na tuđim iskustvima

Iskustva drugih zemalja pokazuju da razvojne banke mogu biti snažan motor privrednog rasta, ali i opasan izvor fiskalnih rizika ukoliko se njima loše upravlja.

Nemačka institucija KfW (Kreditanstalt für Wiederaufbau), koja je investirala i u programe u Srbiji, najveća će i jedna od najuspešnijih nacionalnih razvojnih banaka na svetu.

Osnovana je nakon Drugog svetskog rata u okviru američkog Maršalovog plana za Nemačku (i Evropu) a ključna karakteristika je da ne radi sa klasičnim klijentima na šalterima, već svoje kredite plasira kroz mrežu komercijalnih banaka (tzv. Hausbank princip).

Nema filijale za građane i ne drži depozite, a 2025. je odobrio 98 milijardi evra podsticajnih sredstava. Zahtevi idu preko klijentove glavne banke (princip Hausbank), a KfW obično preuzima deo kreditnog rizika, dok banka zadržava deo. Prema podacima KfW-a, banka je 2025. dosegla 137.000 preduzeća i oko desetinu nemačkih MSP koja uzimaju kredit.

Specijalizovana je za dugoročne investicije u mala i srednja preduzeća, zaštitu životne sredine, energetsku efikasnost i inovacije. Ona apsorbuje rizike banaka partnera, omogućavajući malim firmama pristup kapitalu koji bi im inače bio nedostupan.

Poljska razvojna banka BGK takođe ne kreditira firme neposredno, već daje garancije. Garancijsku podršku BGK-a je 2023. koristilo preko 92.000 firmi, a svaki četvrti zlot kredita malim i srednjim preduzećima bio je pokriven njegovom de minimis garancijom. Garancije prodaju komercijalne banke.

Dobar primer za proučavanje je u regionu. Hrvatska banka za obnovu i razvitak (HBOR) je u stopostotnom državnom vlasništvu od 1992. godine, ostvaruje stabilnu dobit (oko 63 miliona evra u 2025.), ali se susreće sa specifičnim izazovima. Prošle godine udeo loših kredita jeste pao sa 11,87% na oko 9,5 odsto% (što je viši procenat nego kod klasičnih komercijalnih banaka u Srbiji ali kao posledica upravo toga što finansira rizičnije projekte i sektore koje privatne banke preskaču).

Nadzorni odbor uključuje širok spektar državnih funkcionera (ministri, poslanici, privredna komora), čime se obezbeđuje strateška državna kontrola, ali se otvara i pitanje profesionalnosti i političkog uticaja.

U maju 2026. Sabor je razmatrao zakon kojim bi se kapital banke povećao sa 929 miliona na 1,91 milijardu evra, a nadzorni odbor bi imao 12 članova, od kojih osam ministara. Deo opozicije upozorio je da razvojna banka ne sme postati politički bankomat. Dakle, ni u Hrvatskoj pitanje političkog uticaja nije rešeno.

Za Bugarsku razvojnu banka (BDB) tadašnji ministar privrede Kiril Petkov je 2021. utvrdio da je osam velikih kompanija dobilo kredite od ukupno 946 miliona leva, iako je banka bila namenjena malim i srednjim preduzećima. Tužilaštvo je podnelo optužbe u vezi sa nenaplativim kreditom od 150 miliona leva. Bugarski mediji pišu da je banka služila bliskim velikim biznismenima kao „lična kasica“.

U Investiciono-razvojnoj banci Republike Srpske Odbor za velike kredite davao je kredite uglavnom firmama bliskim vladajućoj političkoj eliti, a nenaplativa potraživanja kasnije su izdvojena iz bilansa banke. MMF je tražio da razvojne banke oba bosanskohercegovačka entiteta budu stavljene pod nadzor agencija za bankarstvo.

Takođe dobar primer al isamo za proučavanje nikako ugledanje, je ranije naveden domaći ‒ Razvojna banka Vojvodine. Nastala je 2010. godine preimenovanjem Metals banke u kojoj je AP Vojvodina postala većinski vlasnik.

Zbog finasiranja državnih i vlasti bliskih privatnih komanija (za koje se znalo da novac neće moći da vreate) dozvolu za rad izgubila je već u aprilu 2013. godine. Prema analizama revizora, preko 70% kredita nije imalo nikakvo ili je imalo ekstremno slabo obezbeđenje, a plasmani su često odobravani po političkim linijama, bez ekonomske računice.

Država Srbija i AP Vojvodina morale su da izdvoje 6,36 milijardi dinara poreskih obveznika za sanaciju i pokriće depozita.

Bivši rukovodioci bili su uhapšeni pod sumnjom da su davanjem kredita bez adekvatnih garancija oštetili banku za 2,5 milijardi dinara. RBV nije bila usamljena: iste godine NBS je oduzela dozvolu i Privrednoj banci, takođe državnoj.

Već iz navedenog je jasno. Ukoliko bi Srbija našla snage i pameti da uspostavi čvrst institucionalni okvir i profesionalnu reviziju, Razvojna banka bi mogla da bude katalizator prelaza s modela jeftine radne snage na ekonomiju znanja i inovacija.

Bez tih garancija, Razvojna banka predstavlja visok rizik od ponavljanja istorijskih finansijskih i političkih grešaka.