Nobel za ekonomiju za Hola i Vudforda: Kako ljudi lično reaguju na krizu, utiče na makroekonomiju
Ovogodišnja Nagrada Švedske narodne banke za ekonomske nauke, popualrno znana kao Nobelova nagrada za ekonomiju, dodeljena ne američkim ekonomistima Robertu E. Holu i Majklu Vudfordu. Priznanje su dobili za rad na “mikroekonomskim osnovama makroekonomske stabilizacije”., te će podeliit nagradu od 12 miliona švedskih kruna (oko milion evra), prenosi CNBC.
Predsednik Komiteta za nagradu Džon Hasler ocenio je da su dobitnici pružili stabilnu teorijsku osnovu za modele koji se danas koriste u centralnim bankama i vladama širom sveta. Zahvaljujući njima, rekao je, ekonomisti i kreatori politike bolje su opremljeni za suočavanje sa šokovima, od energetskih kriza do naglih promena u potrošnji domaćinstava.
Statistika odluka pojedinaca i firmi
Do sedamdesetih godina prošlog veka makroekonomski modeli oslanjali su se uglavnom na statističke veze između agregatnih veličina, poput inflacije, proizvodnje i potrošnje. Robert Lukas je tada ukazao na ozbiljan problem: ako se politika promeni, menja se i ponašanje domaćinstava i firmi, pa odnosi uočeni u prošlosti prestaju da važe. Taj “Lukasov kritički osvrt” naterao je ekonomiste da modele grade od temelja, počevši od odluka pojedinaca i preduzeća o potrošnji, štednji, zapošljavanju i formiranju cena.
Hol i Vudford pripadaju generaciji koja je to uspela da pretoči u upotrebljiv okvir. Rezultat su novi kejnzijanski modeli, koji uz mikroekonomske temelje i racionalna očekivanja zadržavaju kejnzijansku ideju da se cene i plate ne prilagođavaju trenutno. Zato monetarna i fiskalna politika mogu da utiču na realnu privredu i poslovne cikluse. Komitet navodi da ove modele danas koriste centralne banke i ministarstva finansija širom sveta.
Ciljanje inflacije
Savremeni režim ciljanja inflacije počiva na idejama koje je Vudford sistematizovao: da je transparentna komunikacija centralne banke deo samog instrumentarija i da su očekivanja javnosti jednako važna kao sama kamatna stopa. Holov doprinos je u razumevanju kako se šokovi prelivaju kroz potrošnju i tržište rada. Obojica su, svaki na svoj način, doprineli tome da se stabilizaciona politika ocenjuje kroz blagostanje domaćinstava, a ne samo kroz agregatne pokazatelje.
O laureatima
Robert E. Hol, profesor na Univerzitetu Stanford i viši saradnik Hooverove institucije, jedan je od najuticajnijih američkih makroekonomista. Poznat je po radu o potrošnji (hipoteza o slučajnom hodu potrošnje iz 1978), o tržištu rada i nezaposlenosti, kao i o odnosu cena i graničnih troškova. Dugo je predvodio Komitet za datiranje poslovnih ciklusa pri Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja (NBER), koji zvanično utvrđuje početak i kraj američkih recesija. Sa Čarlsom Džonsom objavio je i čuveni rad o razlikama u produktivnosti među zemljama.
Majkl Vudford, profesor na Univerzitetu Kolumbija, najpoznatiji je po knjizi “Interest and Prices” (2003), koja je postala temelj savremene teorije monetarne politike. Zajedno sa Žulijom Rotemberg razvio je okvir za ocenu monetarne politike zasnovan na optimizaciji ponašanja domaćinstava i firmi. Njegov rad o očekivanjima i komunikaciji centralnih banaka oblikovao je pristup poznat kao usmeravanje očekivanja (forward guidance), a nakon krize 2008. bavio se i kvantitativnim popuštanjem i fiskalnim multiplikatorima.
Nagrada koja nije “prava” Nobelova
Nagradu za ekonomiju Švedska narodna banka ustanovila je 1968. godine, a prvi put je dodeljena 1969. Ovo nije „prava“ Novelova nagrada u smislui da je Alfred Nobel nije predvideo u svom testamentu, pa se zvanično zove Nagrada Švedske narodne banke za ekonomske nauke u znak sećanja na Alfreda Nobela. Međutim, dodeljuje po istim pravilima i u istoj ceremoniji kao i ostale Nobelove nagrade.
Makroekonomija i monetarna teorija češće su dobijale priznanje u poslednjim decenijama, među ostalim Lukas 1995, Kidland i Preskot 2004, Edmund Felps 2006, te Sardžent i Sims 2011.
