Odlazi još jedan tekstilac: Turski Aster zatvara fabriku u Nišu
Fabrika Aster Tekstil iz Niša najavila je zatvaranje 15. decembra 2026. godine. Bez posla ostaje oko 396 radnika, potvrdili su danas mediji i lokalni izvori.
Turski investitor Aster Tekstil Sanayi ve Dış Ticaret A.Ş. (jedan od vodećih turskih izvoznika tekstila) otvorio je fabriku 2016. godine u krugu nekadašnje Elektronske industrije (EI Čegar). Uloženo je deetak miliona evra, uz državne podsticaje od oko 1,7 miliona evra. Prilikom otvaranja, kojem je prisustvovao tadašnji premijer Aleksandar Vučić, najavljivano je zapošljavanje do 2.000 radnika i značajan izvoz.
Fabrika je proizvodila odevne predmete (prvenstveno pleteninu i konfekciju) za poznate globalne brendove, uključujući Zaru, Mango, H&M, Marks & Spencer i Esprit.
Obaveza je bila da zaposle 500 radnika a u praksi broj zaposlenih nikada nije dostigao od političara najavljivanih 2.000. Posle početnog rasta, u poslednjim godinama beležilo se smanjenje sa oko 700, pa na 450, a sada na manje od 400. Prema podacima iz finansijskih izveštaja, kompanija je u 2025. godini ostvarila gubitak od oko 110 miliona dinara, nakon pozitivnog poslovanja prethodnih godina.
Zatvaranje fabrike u Nišu je lokalna odluka zbog rasta troškova rada u Srbiji, smanjenje konkurentnosti za radno-intenzivnu proizvodnju, a ne kao znak krize cele grupe. Matična kompanija u Turskoj nastavlja da raste, investira i zadržava dobre finansijske pokazatelje.
Aster Textile u Turskoj, naprotiv, investira u razvoj. Proizvodni pogoni su Tokat-Erbaa se čak proširuju a u 2025. godini su uložili oko 12 miliona evra u digitalizaciju, automatizaciju, održivost… Konsolidovani prihod grupe prošle godine je premašio je 150 miliona evra (uz godišnji rast 19%).
Pod pritiskom troškova rada
Zatvaranje Aster tekstila deo je šireg trenda gašenja stranih tekstilnih pogona u Srbiji. U Nišu je 2025. zatvoren Benetton (oko 950 radnika), a u Smederevu je nedavno u likvidaciju otišao turski Kaizen (oko 350 radnika). Slične sudbine imali su i Džinsi u Leskovcu, Kayra textile u Malom Zvorniku i drugi.
Mnoge turske i druge strane tekstilne kompanije dolazile su u Srbiju sredinom 2010-ih godina privučene relativno niskim troškovima rada, državnim subvencijama, geografskom blizinom EU i dostupnom radnom snagom. Model je počivao na jeftinoj, radno-intenzivnoj proizvodnji za brzu modu i poznate brendove.
Kako su plate i standardi radnika u Srbiji rasli (minimalna zarada i prosek u industriji osetno su porasli u odnosu na period pre 10 godina), a konkurencija iz Azije i severne Afrike ostala izuzetno jaka, deo ovih investitora više nije video ekonomsku isplativost. Tekstilna proizvodnja lako se premešta, pa kompanije često biraju lokacije sa nižim troškovima rada.
U Nišu i na jugu Srbije tekstilna industrija je decenijama bila važan poslodavac, ali se struktura menjala – od starih domaćih fabrika do modela stranih investicija zasnovanih na jeftinoj radnoj snazi. Sa rastom standarda radnika taj model postaje sve manje održiv, što se sada jasno vidi kroz talas zatvaranja.
Radnici Aster tekstila bi trebalo da budu obavešteni o daljim koracima (otpremnine, eventualno preuzimanje od drugih poslodavaca), a lokalne vlasti i Nacionalna služba za zapošljavanje najavljuju pomoć u pronalaženju novog posla.
